Creatio

intervencija   zanima me kada bismo imali sposobnost da hodamo nebom da li bismo pazili da ne zgazimo ptice

NEKA ŽENA I JA u autobusu: neka žena, pored mene, čitala moju knjigu. čitala moje riječi. a ja sam ćutao, znatiželjan: nepoznata žena i moja knjiga i ja, koji sam nepoznat toj ženi – bijah postiđen, kao kad bi plod gledao roditelje u trenu kad ga začinju.   trajalo je to. žena je čitala. skakutala sa stiha na stih, sa lista na list. potom je pribila moju knjigu na grudi i putovala.   mislila je nešto.   i bio sam siguran kao mladunče kengura u vreći svoje majke.    

збирка Сумоврат (2020)   ТАВОРИЈЕ Морам ћа Овде таворе блавори свих врста: утеклице с коца, отпалице с крста. Промашени. Погађани ћорком, обешени еластишем. Ожењени старом добротворком. Зжабани са бабом, збратимљени с мишем. А живи су мртви. И њихова зубала десет речи пред њима клепећу. Не знам би л’ се чија за њих удала, али, моја сујета, моја, богме, нећу! Морам ћа Не бих пре времена, у понору адном, да сам сенка њима, Непрегладном. Нека ме сатиру у завидност своју, скривен за имена, бесни пук нек гази, Јер, Ја видех Троју, Видех и Бенгази, али не видех, крај очију склепостихач слепи, како …

Куд сам ја све лутао! Куд су падале моје тежње, колико посртао, колико блудио у мислима и гријешио у животу! — Како да вам кажем кад то и рођено моје сјећање заборавља! Охолост ме је носила као вјетар. Огањ којим ми је сагарала душа није ме изједао него ми је давао снагу и замах. На борбе свијета ја сам гледао као што се с ведра виса гледа на магле које се набијају по долинама. Био сам нијеми, охоли гост живота. Тргао сам највише плодове. Усне су ми биле крваве, жене су ми цјеливале руке. Пролазиле су године и доносиле своје …

osećam duše ženskih predaka koje su nastradale od muške ruke zakačile se za mene kad sam krenula u Beograd i neće ni one kući govore mi seci ih kao pihtije! pogledom ili kuhinjskim nožem? možda perorezom koji nosim u džepu? hoću, samo ne ovog naročito ovog!, naređuju od svega što sam na svetu mogla biti bila sam samo žensko, priča Radovanka pse na selu nikad nismo cenili a biti žena bilo je gore od psa tvoj pradeda je bio kao izvor kaže Dobrosava, hladan i prek spavali smo u kaci za rakiju kad me je doveo vešao me je kao …

Borivoje Adašević, 22. septembar 1974 – 15. januar 2019.   Jednoga jutra poštar mi donese neobično pismo. Mutatis mutandis, ono izgleda ovako: Dragi prijatelju, ne ljuti se što te ovako oslovljavam iako čestite reči u životu nismo prozborili, na to sam obavezan istine radi. Ovde, u Sentandreji, u rukama držim tvoju knjigu čitajući je po bog zna koji put, i ne mogu se načuditi šta ti kod đavola još tražiš u toj ludoj zemlji! Koja li tebe muka nagoni da sediš u gradu koji niti zna za tebe, niti će ikada saznati, i pišeš za zemlju koja ne zna da …

SAMAC Samac. Zvao se Rade. Nije imao nikog, ni sebe. Pogled mu je lutao. Bio je više gladan nego sit. Njiva mala, a motika laka. Sadio je krompir i kupus. Prodavao na pijaci. U seoskoj krčmi bi gledao prenos fudbalskih utakmica. O čemu god da si ga pitao, Rade bi ti govorio o tome kako će jednog dana napraviti most preko Raške. Ovaj most je rasklimatan, moram napraviti novi most, govorio Rade. Zato što je samo o tom mostu govorio, gotovo ništa ga nisu ni pitali. Svejedno, čak i kad ga ništa nisu pitali, govorio Rade kako će napraviti most …