Les sanglots longs Des violons De l’automne Blessent mon cœur D’une langueur Monotone. Tout suffocant Et blême, quand Sonne l’heure, Je me souviens Des jours anciens Et je pleure Et je m’en vais Au vent mauvais Qui m’emporte Deçà, delà, Pareil à la Feuille morte.
Stereotipe o ženama i ženskoj kreativnosti, pa čak i one (tobože) emancipacijske, zdušno podržavaju muškarci. Svaki književnik i književni kritičar blagonaklono će podržati ‘književno smeće’, čija je autorica žena, jer mu je stalo da promovira dvije stvari: jedna je preživljavanje mita o tome da su žene najbolje u ispisivanju književnoga ‘smeća’ (tako da on, kao muškarac, automatski osigurava svoje mjesto na polici tzv. ozbiljne književnosti), a druga je da on, osobno, nema ništa protiv masovne kulture, odnosno ravnopravne participacije žena u književnosti. Taj isti književnik će barem jednom u životu citirati Hanu Arendt, jer jedino nju, kao ženu, smatra dostojnom …
Гледајући тај комад хартије са нажврљаним рукописом (плава хемијска, крупна латиница), који сам извадила из старе коверте и први пут пажљиво читала – што је сада једини траг једног бића – поново сам рекла себи: јесте, била је то права хаос-баба. Нешто потпуно несређено, хировито, избијало је из ње – необично за те године, када очекујете мудрост, сталоженост, филозофски мир у свему иза и око себе. И још нешто што ме је бацило у чист унутрашњи конфликт: та баба ме је обожавала! Колико ме је згражало како је неко тако неодговоран уопште могао да проживи читав свој век и дође …
Ristu Lazarovu Par godina poslije rata jedan pisac je kupio kuću blizu Sarajeva; kuća je bila jeftina, gotovo besplatna, jer cijelo dvorište bilo je minirano. Sve mušterije bježale su od te kuće, ali pisac, čudan tip, bio je zadovoljan što može samo proći stazicom od kapije do ulaznih vrata. Niti je ko došao da ukloni nagazne mine, niti je pisac to tražio od bilo koga. Jednom, dok je pisao na terasi, puhnu jak vjetar i odnese piščevu svesku. Pade sveska u dvorište. U svesci roman! Pisac je mirno odšetao, uzeo svesku, ušao u kuću, izašao opet na terasu i nastavio …
Zanemarite brige i dnevne komplikacije Ljubite se darujte jedni drugima darove skromne kao početak života podelite radosti srca s onima koji su slučajno tužni Ima u prelasku ovom nečeg setnog bićemo u stvari stariji, umniji, možda više ne tako sposobni za terevenke Budite pesnici, ljudi Pročitajte nepročitane oči prolaznika Radujte se običnom Radujte se što živite između neba i zemlje sa vazduhom u sredini Opraštajte jedni drugima svakodnevne dugove, uvrede Ne budite zli, budite pesnici, ljudi Pevajte noću ulicama Budite i probudite svoje gradove, gradiće, naselja, sela Provedite se na svoj račun Smejte se na svet oko sebe smehom od …
I tako budućnost mračnoj nadi posta Sužanj i talac zlo životu verno. Grlicu opeva kamenje što osta U predelu koji raste lakovern. Jesi li živi stub grada il mrtva Beli bedem dojiš prevaru sve veću? Prazno ime nade i prelepa žrtva U zidu bez zvezda pravedno se sreću. Tela čistijeg od izgubljenih reči gori Dan posle vremena kojeg se svi boje, Noć niz Bojanu otiče u tvoje Srce prodano nesigurnoj zori. Trgovci časni što kupuju vatrom Iz tvojih ruku istinito blago Na tvome telu grad crtaju jatom Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.
Био је почетак марта кад смо последњи пут били у једном кумодрашком кафеу, он, Габи и ја. Седели смо и пили чај. Био је прилично блед и деловао је уморно. Мало је причао, што је било необично. Ипак, интересовање за књиге није га напуштало. Питао ме је шта читам. Кад сам рекла да читам Покоравање Мишела Уелбека, очи му заискрише. -Е, кад прочиташ, донеси ми да и ја читам. Већ сутрадан сам му добацила Уелбеков роман. Нажалост, није успео да га прочита до краја, јер му се здравствено стање погоршало и примљен је у Ургентни центар. […] Био је 8. …
lozica hteo bih da verujem da sam stvoren iz ljubavi, iz lokum usta nag i beo, kao oljušten orah a moji praroditelji su bili seljaci težaci roditelji – radnici udarnici čekali su vaseljensku pravdu u mrvi rukotvoračke pogače patrljci grehova izrasli iz gornje i donje desni njihove ruke su grube i ponekad ali samo ponekad, tople voleo bih da verujem da sam stvoren iz barem malo ljubavi boyz do not cry sećam se mi dečaci smo plakali gotovo isto kao devojčice a telo nam se više grčilo od njihovog dok smo jecali i onda su nam odjednom rekli da …
šta su vukojebine objašnjava drug Kajzer u vukojebinama raste livadsko cveće neoprane brade u kojem se legu pčele kao u mirišljavim bajkama etnološke scenografije radionice koje pohode mravi u vukojebinama stare žene drže orahe i bombone po džepovima hrane unuke zobom bajaju somot i čipku zelena kosa grobova koja zimi ćelavi vukojebina je mesto gde je rođen najveći od svih među magarcima, na slami možda je vukojebina u nama
Čuo sam, ako si pesnik, a ne piješ, nećeš biti uverljiv publici, jer samo nesrećni ljudi mogu da pišu. Tako sam negde pročitao. Tako su mi govorili neki učitelji koji su sami bili nesrećni. Ao nemaš loše zube, misliće da ti je ipak stalo do tako banalnih stvari kao što je higijena. Neće ti verovati na reč ako ne patiš i ako redovno ne pomišljaš na samoubistvo. To moraš uvek naglašavati. Ako se ne fotografišeš sa cigaretom za zubima, nećeš postati član pesničke internacionale. To se strogo proverava. Bićeš sumnjiv ako se nisi tukao i ako nisi barem …