Creatio

Rat je bio mila majka Šta nam učiniše Ove godine potom Iz čista mira Po Sarajevu Počeše najbolji ljudi da mriju Tri godine evo Kako stoje svi poslovi Sa sahrane Na dženazu Sa dženaze Na sahranu Tri godine evo Kako naše Sarajevo Ne suši obraza A kad je u postelji Smrt iščekivo Emir Imamović Arči Sestra mu Hajrija Vidjela suze u očima Pa leđa okrenula Da svoje suze sakrije I rekla Da barem razbije Nesnosnu tišinu Zašto plačeš, braco? Žao mi, sestro! Čega ti je žao, brate? Svega, sestro!

To ne plaši me mnogo ta smrt u mom drobu i smrt mog nosa i kostiju nije veliko zlo To ne plaši me mnogo mene sićušnu spodobu Koju krstiše Rejmon od oca zvanog Keno.   To ne plaši me mnogo kud će tih knjiga darmar kejovi nužnici prašina i dosada njihova To ne plaši me mnogo mene koji toliko piskaram i destilišem smrt u nekoliko stihova.   To ne plaši me mnogo Noć klizi tako blaga između kapaka mrtvih ivicom krastavih rana Noć je blaga kao kad žena riđokosa draga med je polova severa juga meridijana.   Ne plaši me …

Četvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i proleće. (Bilo je neko zlo i hladno proleće, koje nije nikako dalo letu da grane.) A sa mesecom majem iziđe Jusuf iz zatočenja kao pobednik. I život se nastavi, sjajan, miran, jednoličan. Ali od onih zimskih meseci, kad između života i smrti i između slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i …

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome, nagni se nad mene sa nebeskog šara. U molitvi jedino čujem da srcu mome tvoje, već večno, srce odgovara. Kako si otišao sa zemlje, nije davno, nisi ljudske patnje još zaboravio. Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno gde si jednom i ti sa nama boravio. Neka me srce tvoje ovu noć čuva, ono jedino na nebu za mene mari. Nagni se noćas nad krov tvoj stari, gde sam ja, i bolovi, i jesen, i drva suva. Kada se Bogu molim, on hladno ćuti: bezbroj je na svetu onih koji ga mole; a …

Potrebno je otići Dok još možemo I dok imamo gdje Tek tako Bez velikih planova Sa jednim ruksakom I par knjiga Ostaviti iluzije nek’ umiru na osunčanim ulicama Nekog tuđeg sunčanog dana A jednom će valjda osvanuti Ostaviti sve nedovršene ljubavi Nek’ bole Kao što boli kamen u bubregu Nek’ ubijaju sporo i podmuklo kao rak Potrebno je otići jer sve ovdje dolazi prekasno I svaka jučerašnja sreća nije za mene današnjeg Možda je to jedino hrabro što još možemo učiniti Nestati iz sjećanja ili ostati mrlja gorke uspomene Nekom Ostaviti sve nenapisane pjesme Nek’ nas proganjaju u dugim nesanicama …

Драга И,   Имала сам 36 година када сам дошла у Норвешку први пут. Ти си имала 36 година када су твоја Писма из Норвешке објављена први пут. Случајности? Век после тебе, кренула сам пут Севера. (Ми, које је пут овде наводио, знамо зашто Север увек пишемо великим словом, из страхопоштовања!) Понела сам твоју књигу, са твојом сликом на лепом, белом омоту. Ти у лепој, белој хаљини, руку у миру положених на крилу, некако пркосних усана. Имала сам среће да су ми Писма продали у једној антикварници тик испод Калемегдана, из збирке твојих сабраних дела. Казали су ми тамо, да …

“Твоја је прича, племенити кнеже, замашна – следио је одговор. Руку на срце, има је, има, живот ти није био сирот. Међутим, без обзира на њену тежину, ми остајемо на истом зато што си ти сам некако лакши док је некоме причаш, а мени је за исто толико лакше док те слушам. Зато, иако се много тога у твојој причи збило, међу нама се ништа није променило. Ако не рачунаш да нам је обојици за причу лакше. А то никако није мало. Рекао бих и да је сасвим довољно.” Горан Петровић, “Прича о причању”, Све што знам о времену, Народна …

Takav Kakvim ga je večnost najzad htela, pesnik golim mačem juri sve besnije na svoj vek užasnut što shvatio nije da tim čudnim glasom smrt se moćno plela!   Svi, poput zle hidre što začu anđela kad rečima dade značenje jasnije objaviše glasno da su to mađije kroz nečasni talas nekog crnog vrela.   Od zla i oblaka dušmanskog, o vaju! ako naše misli reljef ne vajaju kojim se sad kiti grov Poov blistavi,   Mirna hridi koju mračni očaj sruši, nek onda bar ovaj granit zaustavi crna jata Kletve u budućoj tmuši.   Prevod Kolja Mićević

lica: OTAC MAJKA MOMČE CRNA RODA HOROVOĐA HOR VOJNICI ZAROBLJENICI ĐACI MUŠKI I ŽENSKI GLASOVI   članovi HORA imaju bela lica, a OTAC, MAJKA i MOMČE, dok HOR kazuje, stavljaju crne maske i oni na taj način postaju deo HORA. mesto: Kragujevac. vreme: oktobar 1941. tempo: prilikom kazivanja HORA muški glasovi kasne jedan tren za ženskim glasovima i na taj način se stvara utisak eha. na sceni: vrata, motika, pepeo, grane i kosti od kojih nastaje gnezdo, igla i konac, tabla…         HOROVOĐA: glasnici, zloslutnici, došli su iz svih krajeva, ni umorni ni blatnjavi, kao da nisu …