Iz Velikog zaveštanja XXII Ja žalim sada svoju mladost kada uživah i znah smeške sve do trenutka kada starost stiže da njene kazni greške. Ne ode moja mladost peške, nit konjem; zar je tako vešta? Da šmugne ne bi duše teške, nit mi na kraju šta zavešta. XXIII Otišla mladost, a ja ostah jadnoga zdravlja i saznanja, crn poput duda, skršen o strah, a kesa moja sve je tanja; sad vlastiti me rod proganja, istinu zborim, nije gluma, i zbog ovakvog moga stanja prirodnu dužnost smeće s uma. XXIV Ne strahujem da novac stroših na zadovoljstva i veselja; nit prodah …
Antun Branko Šimić, Opomena
Čovječe pazi da ne ideš malen ispod zvijezda! Pusti da cijelog tebe prođe blaga svjetlost zvijezda! Da ni za čim ne žališ kad se budeš zadnjim pogledima rastajo od zvijezda! Na svom koncu mjesto u prah prijeđi sav u zvijezde!
Pesma mlade istine
Pevala istina u mraku Na vrhu lipe nasred srca Sunce će kaže sazreti Na vrhu lipe nasred srca Ako ga oči obasjaju Ismejali smo pesmu Uhvatili i vezali istinu I tu je pod lipom preklali Oči su bile zaposlene Napolju u drugome mraku I ništa nisu videle
NENAPISANA ŠANSONA ZA NOVI SAD
Tu nedavno opet sam sreo onu riđu jesen na keju pod mojim prozorima, duž širokih pepeljastih pločnika zatrpanih lišćem. Prva mi je pomisao bila da izvadim kartu za Panoniju ekspres i – pobegnem. Raznosač mleka, poštar, moja tašta i još neki znaju za tu moju iznenadnu i neočekivanu slabost: u jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Činim to zato što se svakog novembra, kao po nekom smušenom pravilu ponovno zaljubljujem u stari most pod tvrđavom, u lavirint krivudavih sokačića oko Matice srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koja kašljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod „Marasa“ …
Vito Nikolić (1934-1994)
ИНТИМA Ноћас тако желим да ме неко воли, прегршт нечије њежности ми треба; ноћас ћу све да заборавим и преболим и да се вратим у наручје неба. Ја сам био кафански и више ничи, и био пуст и презрен- нежељен ко гробар Ноћас би хтио себи- дјечаку да личим и да ми опет кажу како сам добар. И ОПЕТ ЈЕСЕН И опет јесен. Опет тутње бескрајне кише по Никшићу, и опет старе црне слутње, и опет – сам си, Николићу. И опет нека писма дуга, очајна писма – без адресе, а нигдје драге, нигдје друга, само та јесен. Опет …
Letnja pesma
Moj nije niko i ničija nisam ja. Šipurak zaseo pod prozor, Kao momče sa brčićima. Paprat i kopriva Ruku pod ruku puteljkom. Ladolež kao gušter opružen Na suncu. Grozd otežao nad kućnom obrvom. Na stolu lubenica ko srce prepuklo. Moj nije niko i ničija nisam ja.
Živi zakopani
Posljednja tetina želja bila je ta da je dan nakon ukopa nazovemo tri puta na mobitel koji će biti pokopan zajedno s njom. Ujutro, u podne i predvečer, tako je napisala svojim slabašnim rukopisom na komad papira koji nas je dočekao zajedno s njezinim osobnim stvarima u staračkom domu na Pilama. Više od smrti bojala se da bude živa zakopana i taj ju je strah počeo opsjedati posljednjih godinu dana otkad je postala nepokretna. Prije stotinjak godina neka je njezina daljnja rođakinja bila navodno živa zakopana na Boninovu, netom što je bordel postao groblje. Našli su pri idućem ukopu u …
Morija
Rat je bio mila majka Šta nam učiniše Ove godine potom Iz čista mira Po Sarajevu Počeše najbolji ljudi da mriju Tri godine evo Kako stoje svi poslovi Sa sahrane Na dženazu Sa dženaze Na sahranu Tri godine evo Kako naše Sarajevo Ne suši obraza A kad je u postelji Smrt iščekivo Emir Imamović Arči Sestra mu Hajrija Vidjela suze u očima Pa leđa okrenula Da svoje suze sakrije I rekla Da barem razbije Nesnosnu tišinu Zašto plačeš, braco? Žao mi, sestro! Čega ti je žao, brate? Svega, sestro!
To ne plaši me mnogo
To ne plaši me mnogo ta smrt u mom drobu i smrt mog nosa i kostiju nije veliko zlo To ne plaši me mnogo mene sićušnu spodobu Koju krstiše Rejmon od oca zvanog Keno. To ne plaši me mnogo kud će tih knjiga darmar kejovi nužnici prašina i dosada njihova To ne plaši me mnogo mene koji toliko piskaram i destilišem smrt u nekoliko stihova. To ne plaši me mnogo Noć klizi tako blaga između kapaka mrtvih ivicom krastavih rana Noć je blaga kao kad žena riđokosa draga med je polova severa juga meridijana. Ne plaši me …
MOST NA ŽEPI
Četvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i proleće. (Bilo je neko zlo i hladno proleće, koje nije nikako dalo letu da grane.) A sa mesecom majem iziđe Jusuf iz zatočenja kao pobednik. I život se nastavi, sjajan, miran, jednoličan. Ali od onih zimskih meseci, kad između života i smrti i između slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i …