To ne plaši me mnogo ta smrt u mom drobu
i smrt mog nosa i kostiju nije veliko zlo
To ne plaši me mnogo mene sićušnu spodobu
Koju krstiše Rejmon od oca zvanog Keno.
To ne plaši me mnogo kud će tih knjiga darmar
kejovi nužnici prašina i dosada njihova
To ne plaši me mnogo mene koji toliko piskaram
i destilišem smrt u nekoliko stihova.
To ne plaši me mnogo Noć klizi tako blaga
između kapaka mrtvih ivicom krastavih rana
Noć je blaga kao kad žena riđokosa draga
med je polova severa juga meridijana.
Ne plaši me ta noć ni san kad se spava
apsolutno To mora da je teško poput olova
i crno kao nebo i suvo kao lava
i gluvo kao prosjak što bleji na uglu mostova
Mene plaši nesreća i patnja što se jaduje
i strepnja i zlosreća i razvrat odsutnosti
Plaši me gojazni bezdan u kojem bolest stanuje
i vreme i prostor i duh bez pravednosti
Ali ne plaši me mnogo taj tmurni maloumnik
što pokupiće me vrhom svoje čačkalice
kad pobeđen i s okom mirnim i rasplinutim
ustupim svu svoju hrabrost glodačima sadašnjice
Jednog ću dana da opevam Ulisa ili Ahila
Eneja ili Didonu Pansu ili Kihota
Jednog ću dana da pevam sreću spokojnog života
radosti ribolova mir i tišinu vila
Danas umoran zbilja od vremena koje se mota
i kao konjić korak u krugu satom savija
oprostite hiljadu puta toj lobanji – ona je lopta –
što žalostivo žamori pevanje ništavila
prevod Kolja Mićević