Creatio

Ristu Lazarovu Par godina poslije rata jedan pisac je kupio kuću blizu Sarajeva; kuća je bila jeftina, gotovo besplatna, jer cijelo dvorište bilo je minirano. Sve mušterije bježale su od te kuće, ali pisac, čudan tip, bio je zadovoljan što može samo proći stazicom od kapije do ulaznih vrata. Niti je ko došao da ukloni nagazne mine, niti je pisac to tražio od bilo koga. Jednom, dok je pisao na terasi, puhnu jak vjetar i odnese piščevu svesku. Pade sveska u dvorište. U svesci roman! Pisac je mirno odšetao, uzeo svesku, ušao u kuću, izašao opet na terasu i nastavio …

Zanemarite brige i dnevne komplikacije Ljubite se darujte jedni drugima darove skromne kao početak života podelite radosti srca s onima koji su slučajno tužni Ima u prelasku ovom nečeg setnog bićemo u stvari stariji, umniji, možda više ne tako sposobni za terevenke Budite pesnici, ljudi Pročitajte nepročitane oči prolaznika Radujte se običnom Radujte se što živite između neba i zemlje sa vazduhom u sredini Opraštajte jedni drugima svakodnevne dugove, uvrede Ne budite zli, budite pesnici, ljudi Pevajte noću ulicama Budite i probudite svoje gradove, gradiće, naselja, sela Provedite se na svoj račun Smejte se na svet oko sebe smehom od …

I tako budućnost mračnoj nadi posta Sužanj i talac zlo životu verno. Grlicu opeva kamenje što osta U predelu koji raste lakovern. Jesi li živi stub grada il mrtva Beli bedem dojiš prevaru sve veću? Prazno ime nade i prelepa žrtva U zidu bez zvezda pravedno se sreću. Tela čistijeg od izgubljenih reči gori Dan posle vremena kojeg se svi boje, Noć niz Bojanu otiče u tvoje Srce prodano nesigurnoj zori. Trgovci časni što kupuju vatrom Iz tvojih ruku istinito blago Na tvome telu grad crtaju jatom Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.

lozica hteo bih da verujem da sam stvoren iz ljubavi, iz lokum usta nag i beo, kao oljušten orah a moji praroditelji su bili seljaci težaci roditelji – radnici udarnici čekali su vaseljensku pravdu u mrvi rukotvoračke pogače patrljci grehova izrasli iz gornje i donje desni njihove ruke su grube i ponekad ali samo ponekad, tople voleo bih da verujem da sam stvoren iz barem malo ljubavi   boyz do not cry sećam se mi dečaci smo plakali gotovo isto kao devojčice a telo nam se više grčilo od njihovog dok smo jecali i onda su nam odjednom rekli da …

    šta su vukojebine objašnjava drug Kajzer u vukojebinama raste livadsko cveće neoprane brade u kojem se legu pčele kao u mirišljavim bajkama etnološke scenografije radionice koje pohode mravi   u vukojebinama stare žene drže orahe i bombone po džepovima hrane unuke zobom bajaju somot i čipku   zelena kosa grobova koja zimi ćelavi   vukojebina je mesto gde je rođen najveći od svih među magarcima, na slami   možda je vukojebina u nama

Čuo sam, ako si pesnik, a ne piješ, nećeš biti uverljiv publici, jer samo nesrećni ljudi mogu da pišu. Tako sam negde pročitao. Tako su mi govorili neki učitelji koji su sami bili nesrećni. Ao nemaš loše zube, misliće da ti je ipak stalo do tako banalnih stvari kao što je higijena.   Neće ti verovati na reč ako ne patiš i ako redovno ne pomišljaš na samoubistvo. To moraš uvek naglašavati. Ako se ne fotografišeš sa cigaretom za zubima, nećeš postati član pesničke internacionale. To se strogo proverava.   Bićeš sumnjiv ako se nisi tukao i ako nisi barem …

intervencija   zanima me kada bismo imali sposobnost da hodamo nebom da li bismo pazili da ne zgazimo ptice

NEKA ŽENA I JA u autobusu: neka žena, pored mene, čitala moju knjigu. čitala moje riječi. a ja sam ćutao, znatiželjan: nepoznata žena i moja knjiga i ja, koji sam nepoznat toj ženi – bijah postiđen, kao kad bi plod gledao roditelje u trenu kad ga začinju.   trajalo je to. žena je čitala. skakutala sa stiha na stih, sa lista na list. potom je pribila moju knjigu na grudi i putovala.   mislila je nešto.   i bio sam siguran kao mladunče kengura u vreći svoje majke.