Драга И,
Имала сам 36 година када сам дошла у Норвешку први пут. Ти си имала 36 година када су твоја Писма из Норвешке објављена први пут. Случајности? Век после тебе, кренула сам пут Севера. (Ми, које је пут овде наводио, знамо зашто Север увек пишемо великим словом, из страхопоштовања!)
Понела сам твоју књигу, са твојом сликом на лепом, белом омоту. Ти у лепој, белој хаљини, руку у миру положених на крилу, некако пркосних усана. Имала сам среће да су ми Писма продали у једној антикварници тик испод Калемегдана, из збирке твојих сабраних дела. Казали су ми тамо, да знаш, да те многи и даље радо читају. Пред мој полазак неки искусни путници су ми саветовали да понесем амајлију или две. Донеће ти срећу, рекли су, сваки пут је ризик. Ризик? Ја целог живота верујем да је останак ризик. У мом ручном пртљагу тако су се нашла твоја Писма, мали стаклени слон без једне ноге, пасош и кључ од моје нове, северне куће. То ће бити довољно, мислила сам. Са чим си ти кретала на пут?
Сада бих те преварила када бих рекла да се сећам нашег првог сусрета, извини, нисам добар записничар времена, моја сећања су хировита. Изабрала су да памтим летњи распуст 1987. године. Биле су несносне врућине, а ја сам се смрзавала по твојим фјордовима на западној обали Норвешке, седећи у дубоком хладу једне брезе покрај Ибра. После сам сазнала да сваку норвешку шуму краси бреза. Сазнала сам и да се твоја Писма сматрају једним од најлепших путописа. Зачудо, ја их уопште нисам читала као писма о једној далекој земљи. Мислим, чаробна је Норвешка у твојим описима, сва од борбе, мразева и тролова, фасцинантно си ти то све дочарала, свака част. Мене тај део, међутим, није тада занимао, али путовања, путовања…. Путовања! Даљине! Како сам ти само завидела! Како си се само усудила? Гутала сам твоје речи, а у мени је растао номад, паковао свој први завежљај, четврт хлеба, паковање масла, швајцарски нож, лампу, кретао је на пут. До данас се он није скрасио нигде, даљине га и даље зову, а порастао је, већ је зрео човек. Ти си крива, сваки врх Jotunheimen планинског ланца којег си поменула, свака “нежна лала, усред зиме, по собним лејама” о којима си говорила, сваки човек којег си срела, распиривали су моје снове о путовању. Ту ватру било је немогуће зауставити. Годину дана касније отишла сам од куће, заувек.
Да ти сад не причам и не дужим где сам све била и шта сам све радила, а била сам и у Паризу три пута, о томе ћу ти писати други пут. Знам шта те највише занима, твоја Норвешка. Ја сам овде дошла авионом, другим послом него ти, и остала пуно дуже него ти. Нисам никада имала намеру да пишем о Норвешкој, никоме, осим теби.
Одмах да ти кажем твоја и моја Норвешка нису исте. Нешто ћете обрадовати, нешто разочарати од овога о чему ћу ти писати, али нећу те лагати. Ово више није сиромашна земља, имају нафту, сада су много богати, ако не и најбогатији на свету. Богати су и даље и у самоћи и у даљинама скоро једнако као када си ти била овде. Самоћа је опипљива и хладна као оштре леденице што висе са кровова зими, лако ти могу разбити главу. Даљине су бескрајне и пуне сурових бајки. Малих људских магија, о којима си ти писала, данас је мање, али их срећем. На малим клизалиштима зими на пример, по великим градовима, где деца црвених носева весело гањају пластичне гајбице у круг и кад ухвате равнотежу и постигну брзину пусте их, усправе се и полете на клизаљкама. Или када босе жене у центру градова излазе са малим чинијама воде на своје тремове да би јежеви и веверице из околних паркова имали где да се напију за све топлијих летњих дана.
Не би веровала, али природа се овде толико изменила, живот норвешки се много изменио, људи су се изменили. Они све више путују, постоје читаве колоније Норвежана у Шпанији, замисли? Зиме су постале краће, на самом југу снега последњих година има сасвим мало или никако, а на самом Северу глечери одустају и предају се мору. Ипак, зимске ноћи једнако су мрачне.
Људи више не носе под мишком мале, ручне саонице по Ослу, сада се возе аутобусима и трамвајима и метроом, више нема те градске, зимске веселости из доба твоје Кристијаније (Kristiania). Некако су данас натмурени и у сталној журби. Много људи из разних делова света овде се доселило последњих четрдесетак година и неки се томе веселе, а неки баш и не. О томе ћу ти исто писати другом приликом. Осло је сада озбиљно велики град и у свом централном делу, доле поред мора, сасвим је налик свим другим великим градовима. Дивни фјордовски пејзаж сада је сасвим накићен високим зградама од стакла и метала, углавном познатих светских банака и компанија. На фјорд су се спустили и Опера и Мунков музеј па то као мало вади ствар, али обе зграде су модерне и хладне и нису ми по укусу, а мислим да би и теби био дражи некадашњи Мунков музеј поред Ботаничке баште.
Магле сада још мање има, мада нисам још стигла до високог севера, тамо где дише Ледено море. Видела сам као сир густу маглу само када сам ишла преко Trollstigen, према западној обали, и хвала јој, да је није било мислим да се никада не бих усудила попети на врх те сабласне планине. Замисли, сада ми неки Скерлић не би могао замерити маглу ни у пејзажу, а бога ми, ни у глави, као што је теби замерио ономад. Ипак је прошао век од тада. Али, Скерлићу сличних има и данас, да ти и то кажем, и увек ти наше село може нешто замерити.
Кад смо већ код Скерлића, баш ме занима, сретнеш ли га? Да ли се поздравите?
О Србији боље да ти не пишем. Космополита је све мање, националиста све више. Мало се тога променило од твог одласка и углавном на горе.
Пиши како је код тебе!
Срдачно, твоја В.
ПС: Твоја Писма су преведена и овде, зову се Brev fra Norge, недавно сам прочитала књигу. Сад ти је модерно да на корицама књига неко напише нешто о књизи, на твојој стоји да су генерације Срба читајући твоју књигу научили да воле Норвешку. Зар се љубав учи?
Драга В,
Много ти хвала на твом писму из Норвешке, писма ме увек обрадују, увек их радо читам и одговарам чим будем у прилици. Норвешка! Недостаје ми та земља, чак и после толико година. Чула сам да се пуно тога променило, причали су ми Норвежани, који овамо редовно путују, једнако као што други странци последњих година путују у Норвешку. Таквих миграција ка Норвешкој у моје време није било. Миграција ка овамо где сам ја сада увек је било и биће, то је природни пут и умирујуће сазнање, исходиште дапаче, видећеш!
Људи су овде разговорљиви, чини се једноставније причати без земаљских терета и брига за будућност. Зато већ пуно знам о Норвешкој, а и другим стварима које су се промениле. Људи најпре радо и пуно приповедају када дођу овде, али са временом их прође жеља за тим, или причају о нечем другом или напросто све то забораве. Ја и даље углавном само записујем и ћутим. У ћутању се збивају крупни учинци енергија и у појединцу, и у народима, и у свету, и у васиони”, не заборави то!
Распитивала сам се мало овде ипак и да, показало се заиста да сам ја једна од ретких са наших простора која је Север походила почетком 20. века. Никада се нисам због тога покајала и опет бих, да ми се укаже прилика, исто направила. И ризиковала бих да моја Писма буду ампутирана и пре него што крену на свој књижевни пут. Имаш право, ризик је у останку, у некретању, у мањку храбрости, у непреузимању одговорности. Извесну равнотежу успоставило је сазнање да се Писма још увек читају и у Србији, а ево, пишеш ми, да је тако и у Норвешкој. Закон равнотеже увек делује, говорила сам ти, “све започето се мора дочети.. лећи у равнотежу и мир, и бити заборављено”. Ти знаш да сам ја то направила када је након 36. година од првог издања објављено друго издање Писама, 1951. године. Ја сам са тим завршила. Мир је у мени још од тада.
Кад већ питаш за амајлије да ти и на то одговорим. Ја сам у свом коферу носила речник, који сам сама исписивала, и једну књигу новела Bjørnstjerne Bjørnson. Док сам путовала истовремено сам учила норвешки, пут је трајао дуго и имала сам времена да спремна стигнем у ту земљу. Силно сам желела да савладам те чудне речи, тако другачије. Погледај само име Bjørnstjerne – звездани медвед – bjørn (medved) и stjerne (звезда).
(Претпостављаш да ја у амајлије не верујем. Ништа нам не може донети срећу, то су људи измислили да би им било лакше носити се са недаћама. Једина срећа је бити у миру са собом, а ту ти амајлије неће помоћи).
Норвешки сам савладала и касније га заволела и преводила са њега, о томе сам ти, мислим, већ писала? Како теби иде овај необичан језик? Прочитај Sigrid Undset обавезно на норвешком! Она је много храбрија у писању од многих мушких аутора тога доба који су јунацима проглашени. Чула сам и за овог младог Karl Ove Knausgård, хвале га, али нисам га још читала. Људи кад крену овамо обично забораве да понесу књиге или им не спакују. Уопште долазе са јако мало пртљага. Можда не знају да је ово само још једно путовање, нови почетак. Викинзи су то на пример знали, прочитај шта су све паковали у бродове кад крену на овај пут! Ја још нисам чула да крај путовања постоји.
Причала си ми раније како ти је Hamsun био нечитљив на старонорвешком, али немој одустајати, учењем страног језика не гради се само мост између два човека, или човека и књиге, већ између две културе, два краја света. Нема разумевања другог без тога! Нема космополите без тога! Прочитала си већ у мом предговору другом издању Писама да је национализам велика и опака ствар, не пита и неће да зна да је космополитизам понајчешће питање културе. Култура! Жао ми је да чујем да се ту ништа није променило. О томе ћемо други пут.
Што се путовања тиче, кривиш мене и моја Писма! То ми је било симпатично, мало ме је и насмејало иако знаш да смех није играо велику улогу у мом животу. Ја сам веровала у рад, у сиромаштво и ћутање. Путовања такође! Већ сам ти писала, подсетићу те, права истина је да је “човек номад по срцу свом, по мисли својој, по идеалима својим”. Путовати се мора, то је нагон у човеку старији од њега самог, гени предака, који су се одвајкада кретали у потрази за храном, за сунцем, за миром, живе у свакоме од нас и дан данас. Несрећни су, недовршени и никада неће доспети свом дочетку они који на путеве не крену. При том не морају сести у авион, то разумеш. Мада бих ја, да сам тамо, радо пробала и тако да путујем, возови, бродови и коњи нису тако удобни, посебно не у мојим годинама.
Овде је сада све то пуно лакше, нема граница, не морам мислити како ћу стићи, не требам ни превозна средства, ни пасош, ни кључ. При томе, сасвим је неважно одакле долазим и куда идем. Сада сам вечити путник, радуј се томе.
Сретала сам Скерлића, како не, поздравимо се увек пристојно и увек, на француском, разменимо пар речи. Овде ти је то другачије, људи се не сећају по чему су се некада познавали, упознајемо се из почетка. Неки постану добри пријатељи, неки чак и љубавници. Скерлић и ја умемо понекад и да прошетамо заједно љубичастим сутонима, лепши су него на Малом Калемегдану, мораш ми веровати на реч. Он је и даље висок, леп и горд, само више не држи политичке говоре, или бар не преда мном. И даље му је глас сав од аргумената и ватре. Сада углавном причамо о Болоњској шуми, магли изнад жита које се суши на војвођанским пољима или врховима Урала. Разумеш из овога, Црњански нам некада прави друштво, попијемо пиво или поједемо гирице. Дис и даље радије важе шљиве, углавном спава са очима изнад сваког зла. Живот је овде пуно једноставнији, али ти немој журити овамо. Има и тамо лепота! О како је само лепо на фјордовима летњих јутара, сећања ме не напуштају, сећања нас никада не напуштају…
Ето, видиш, наместило се да се у последњем пасусу нађе одговор и на твоје последње питање из писма: Зар се љубав учи? Да, љубав се учи. Ја још увек учим.
Срдачно те поздрављам, поздрави ми Норвешку и пиши!
Твоја И.
ПС: И да, Бог ми је сведок, случајности не постоје, лажу вас.