– Rekao bih da sam “tip iz komšiluka”, onaj koga svi znaju, ali i o kome svašta pričaju, jer možda drži taoce u šupi i muči ih kad mu je dosadno. Zapravo sam jedan sasvim običan čovek, sa svojim demonima i sitnim radostima, koji gleda da nekako pregura ovo vrijeme što mu je dodjeljeno na zemlji, kaže za sajt Iluminacija Stevo Grabovac.
Njegovi taoci nisu ljudi iz komšiluka, već čitaoci. Oni nisu zatočeni u šupi, već između stranica romana i stihova pesama, koje Grabovac ispisuje od četvrtog razreda osnove škole (1988). Za prve rukopise glavni krivci su bili stripovi i drugar iz detinjstva. Čitaoce muči sitnim vezom, jednostavnim, a lirskim rečenicama, glavnim tokom, ali i pritokama i rukavcima svojih romana (baš poput reke pored koje je porastao), probijajući se kroz gustu šumu miniranu egzistencijalnim pitanjima. To za Iluminaciju kažu oni, koji Grabovca poznaju godinama kao čoveka i kao pisca. Pri štampanju prvenca Steve Grabovca, njegov kolega po peru i po reci Bekim Sejranović rekao je da on ispisuje svedočanstvo o izgubljenoj generaciji u distopijskom društvu nastalom nakon ratne apokalipse. Te generacije, treperi između zapisanih redova, ostaće doživotni taoci jednog besmislenog rata, zatvoreni u šupi istorije, izmučeni boljom budućnošću, koja nikada nije došla.
Stevo Grabovac (1978), književnik i trgovac, rodom je sa obala Save između Slavonskog i Bosanskog broda. U Banja Luci se već dugo oseća kao svoj na svome i veruje da će tako i ostati sem ako možda ne odseli na neko selo, a i tada će ovaj grad ostati deo njegovog života i njegovog bića. Dobitnik je jubilarne 70. NIN-ove nagrade za književnost u konkurenciji 188 romana.
Već sa debitantskim romanom Mulat albino komarac (Imprimatur, Banja Luka, 2019), Grabovac se našao u prvih pet finalista za NIN-ovu nagradu. Vest o tome tada ga je zatekla u skladištu trgovine u kojoj radi, ne seća se baš šta je radio, ali seća se dobro situacije u kojoj zauzet poslom od kojeg živi (“valja zaraditi za hljeba”) dobija vest da je u najužem izboru za prestižnu nagradu. Ove godine nagradu je odneo romanom Poslije zabave (Imprimatur, Banja Luka, 2023). Oni koji pamte duže kažu da je Grabovac u svet književnosti ušao još 2007 i to poezijom – zbirkom pesama Stanica nepostojećih vozova, a oni koji pažljivije prate naišli su u mnogim zbirkama na njegove priče i pesme.
– Radio sam svašta, nisam se nikada bavio sitnim i krupnim kriminalom, dilanjem droge, ni švercom, ali sve gdje je trebalo potegnuti i oznojiti se, probao sam. I ne smatram to nikakvim nužno potrebnim iskustvom u životu. Volim pisati, volim spavati, ali volim i posao u trgovini koji radim. Trgovina je osrednje veličine, jedno lijepo mjesto sa lijepom ekipom. Najbolje “ide” piva. Naš narod očigledno voli da pije i to od ranog jutra. No, da nije sve tako crno, odmah nakon pive najbolje se prodaju deterdženti.
Nepretenciozan i neposredan u komunikaciji, Grabovac je od onih koji se na mnoga pitanja ne libe da odgovore sa “ne znam” i “voleo bih i sam znati”, nije od onih, sveprisutnih, koji imaju mišljenje o svemu i ne ustručavaju se da ga iznesu. A čini se da su istog časa kada je NIN zvanično objavio pobednika mnogi požurili da ga pitaju za mišljenje i to ne samo o književnosti.
Prašine, koja se već sedam decenija jednako uspešno podigne svaki put kad NIN proglasi dobitnika, nije manjkalo ni ove godine. Nije nedostajalo ni poznatog iščuđavanja eminentnih imena nad imenom laureata, niti vrednovanja književnih znalaca na koju političku stranu sad okreće NIN, kandidati za nagradu, članovi žirija i nagrađeni. Našlo se i uvređenih medijskih zvezda, kojima je dobitnik bio prinuđen da otkaže gostovanje u zadnji čas, jer dešava se i dobitnicima da dobiju temperaturu, iako je teško u to poverovati. Teško je poverovati i da oni mogu biti umorni od publiciteta na primer ili od svakodnevice, da vole zelenu boju, da im je omiljena pesma “Beautiful days” od Venusa ili da im može crći kompjuter i ne mogu vam poslati pesmu, priču ili autorizaciju intervjua. Sve to literarne akademike i kritičare, medije i analitičare, pa i publiku, često manje zanima od samog autora i njegovog dela. To da je Grabovac više puta ponovio da ga ne zanima politika, već samo književnost, mnogi nisu čuli ili nisu hteli da čuju.
“Ako bih ti rekao zašto pišem, morao bih da te ubijem”
Odgovor je Grabovca na pitanje koje bi moglo da zanima one koje pak književnost zanima. “U stvari, to je pitanje na koje je nemoguće ispravno odgovoriti, a opet, svaki odgovor je ispravan. Priče koje moram da ispričam su priče o zaboravljenim ljudima, o ljudskoj prirodi, o nečemu suštinskom, to su priče o pitanjima koja sve nas muče”. Grabovac ne misli da je pisanje terapija, ali misli da je svako vreme dobro za pisanje ako je čovjek u miru sa samim sobom. Na listi njegovih uzora stoje: Kiš, Dostojevski, Karver, Dovlatov, Miloš..
Iznenađen je da ga zovu i “našim Bukovskim” i ne misli o tome ništa sem da je to valjda zato “što smo obojica podjednako ružni, a bavimo se i sličnim temama u književnosti”. U najužem izboru njegovih omiljenih knjiga su: Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša, Spasenje Česlava Miloša, Divlji detektivi Roberta Bolanja, Elementarne čestice Mišela Uelbeka “i naravno, pobogu, kako bez nje: Autostoperski vodič kroz galaksiju Daglasa Adamsa.”
“Ja se ipak ne bih zezao sa poezijom”
U jednom intervju prošle godine za portal strane.ba Grabovac je rekao da je postao veoma obazriv sa poezijom. “Poezija traži jednu posebnu vrstu tišine i desi se kad ona hoće, ne kad ja to želim. Moguće je da ovo liči na neku mistifikaciju čovjeka koji je samo lijen za pisanje pesama i moguće je da uopšte nisam u pravu, ali ja se ipak ne bih zezao sa poezijom”, rekao je tom prilikom. Zajedno sa prijateljima iz detinjstva Goranom Vukojevićem i Miroslavom Gojkovićem, Grabovac je 2020 takođe objavio zbirku poezije Ljubav, samoća, tišina.
Danas je, kaže, skloniji prozi. “Poezija se ne forsira, ona se desi. Možda imam četiri ili pet pesama za koje mislim da su dobre i iza kojih stojim sto posto. Da mogu obrisao bih većinu svojih pesama i uklonio ih iz publikacija i sa sajtova”.
Na pitanje kuda dalje poslije zabave, Grabovac govori o svakodnevnici: film na Netflixu “iako mislim da ću zaspati na pola”, prepodne najpre na kafu, pa zatim na posao.
“Toliko otprilike znam. Može se planirati samo u minutama, eventualno satima…sve preko toga daleko je od mog poimanja, a čak i ovo je van moje moći”.