Georgi Gospodinov, Baštovan i smrt, prevod Jasmina Jovanović, Beograd: Geopoetika, 2026.
Novi roman Baštovan i smrt Georgija Gospodinova, objavljen u Bugarskoj 2024, pojavio se kod nas ovih dana u Geopoetici u prevodu Jasmine Jovanović. Jedna je to od onih knjiga koje je teško žanrovski precizno odrediti. Sastavljen od 91 fragmenta i epiloga, roman gradi mozaičnu strukturu u kojoj autor tematizuje događaje povezane sa očevim umiranjem, pamćenjem i prošlošću, oblikujući intimnu hroniku nestajanja. O toj neodredivosti žanra i smisla govori i sam autor pri kraju knjige:
„Ova knjiga ne pripada nijednom žanru, sama ga mora izmisliti. Kao što ni smrt nema žanr. Kao ni život. A bašta? Možda je ona sama žanr ili u sebi okuplja sve ostale. Elegični roman, roman-sećanje ili roman-bašta. Svejedno je o botanici tuge.
Čitave godine posle ovoga ništa nisam uspeo da napišem, kaže jedan prijatelj. A mene jedino pisanje spasava.“ (171)
Nakon Vremenskog skloništa, ovenčanog evropskom nagradom Strega (2021) i Bukerom (2023), ovaj tekst deluje istovremeno svedenije i ličnije, ali i snažnije u svojoj emotivnoj preciznosti, jer je reč o najintimnijem piščevom delu do sada. Gospodinov piše o smrti oca, ali, paradoksalno, ne stvara knjigu o smrti, već o umiranju, o životu koji postepeno iščezava i o tragovima koje ostavlja u srcima bliskih. Osnovna vrednost romana leži u njegovom tonu. To nije ni patetičan, uzvišen registar tragedije, niti hladna dokumentarnost medicinskog izveštaja, već jedan suptilan, tanan ton kojim Gospodinov govori o očevom bolovanju i umiranju. Smrt je ovde prisutna kao proces, kao lagano krunjenje, a ne kao nagli događaj i prekid. Upravo u tom odlaganju, u tim pauzama i prekidima pripovedanja, oseća se prava težina gubitka. „Nema ničeg stabilnijeg od smrti“ (97), kaže se u romanu, i ta misao dodatno učvršćuje svest o njenoj konačnoj i neumoljivoj izvesnosti. Ali Gospodinov želi da zaustavi tu konačnost, odlažući njen opis do polovine romana, ali i nakon toga, vraćajući se u prošlost da ispriča važne trenutke koji ga vezuju za oca.
Roman je u velikoj meri izgrađen na sećanjima: na anegdotama, porodičnim pričama, malim svakodnevnim situacijama koje tek iz perspektive kraja dobijaju puno značenje. Te priče deluju kao protivteža nestajanju, kao pokušaj da se sačuva ono što bi smrt u potpunosti da uništi. Jedna od njih naročito upečatljivo svedoči o prirodi potisnutih osećanja u balkanskoj patrijarhalnoj sredini u kojoj se vekovima osećanja ne pokazuju:
„Setio sam se kad mi je baba pričala da su svi otišli na železničku stanicu u S. da čekaju dedu kada su saznali da se vojska vraća sa fronta i kako su nekoliko dana čekali i spavali u zaprežnim kolima. I konačno dolazi taj dugo očekivani voz, deda se pojavljuje na vratima, živ i zdrav, posle devet meseci ratovanja. I ja bih, priča baba, da potrčim i zagrlim ga i da ga više ne pustim… Ali me svekar pogleda i kaže – miruj, snajka! I na kraju, kada je došao red na mene, ja samo pružam ruku i rukujemo se, a on ne sme pred ocem da me zagrli. Kakve budale smo bili, kaže mi baba i briše oči krajem marame.“ (152)
Ova scena otkriva jedan model ljubavi oblikovan društvenim normama: uzdržan, kontrolisan, lišen (javne) nežnosti. U kontekstu socijalističke svakodnevice, u kojoj su emocije često bile potisnute pred autoritetom i društvenim kodovima ponašanja, ljubav se nije pokazivala, već podrazumevala. Takav je bio i odnos očeva i sinova, muškarci naročito nisu ispoljavali emocije. Upravo zato ljubav između autora i njegovog oca u sećanju dobija snažniji intenzitet: ono što nije bilo izrečeno ili pokazano, vraća se kao tiho kajanje i naknadno razumevanje. U tom smislu, ključna metafora bašte otkriva se kao suštinska: baštovan može nestati, ali bašta, kao prostor priče, nastavlja da postoji.
Posebno je upečatljiv motiv ponavljanja, poput očeve borhesovske replike „Ništa strašno“, koja istovremeno deluje kao uteha i kao krhka odbrana od neizbežnog. Taj jezik utehe ne negira strah, već je njime prožet, on ga oblikuje i čini ga podnošljivim. Gospodinov ovim romanom pokazuje da je moguće govoriti o smrti bez retoričke težine i bez emocionalne manipulacije. Njegov pristup je tih i suzdržan, ali duboko prodoran. On ne nudi utehu u uobičajenom smislu, već omogućava čitaocu da prepozna sopstveno iskustvo gubitka. Zato Baštovan i smrt nije samo jedna duboko lična knjiga, već i univerzalno svedočanstvo o tome kako sećanje, priča i jezik postaju poslednje utočište pred onim što ne možemo razumeti, ali što smo svi proživeli ili što (jednom) moramo proživeti.
Nikola Bjelić