Marjana Đukić

Les sanglots longs Des violons De l’automne Blessent mon cœur D’une langueur Monotone. Tout suffocant Et blême, quand Sonne l’heure, Je me souviens Des jours anciens Et je pleure Et je m’en vais Au vent mauvais Qui m’emporte Deçà, delà, Pareil à la Feuille morte.

Stereotipe o ženama i ženskoj kreativnosti, pa čak i one (tobože) emancipacijske, zdušno podržavaju muškarci. Svaki književnik i književni kritičar blagonaklono će podržati ‘književno smeće’, čija je autorica žena, jer mu je stalo da promovira dvije stvari: jedna je preživljavanje mita o tome da su žene najbolje u ispisivanju književnoga ‘smeća’ (tako da on, kao muškarac, automatski osigurava svoje mjesto na polici tzv. ozbiljne književnosti), a druga je da on, osobno, nema ništa protiv masovne kulture, odnosno ravnopravne participacije žena u književnosti. Taj isti književnik će barem jednom u životu citirati Hanu Arendt, jer jedino nju, kao ženu, smatra dostojnom …

Гледајући тај комад хартије са нажврљаним рукописом (плава хемијска, крупна латиница), који сам извадила из старе коверте и први пут пажљиво читала – што је сада једини траг једног бића – поново сам рекла себи: јесте, била је то права хаос-баба. Нешто потпуно несређено, хировито, избијало је из ње – необично за те године, када очекујете мудрост, сталоженост, филозофски мир у свему иза и око себе. И још нешто што ме је бацило у чист унутрашњи конфликт: та баба ме је обожавала! Колико ме је згражало како је неко тако неодговоран уопште могао да проживи читав свој век и дође …