Marjana Đukić

Córdoba. Lejana y sola. Jaca negra, luna grande, y aceitunas en mi alforja. Aunque sepa los caminos yo nunca llegaré a Córdoba. Por el llano, por el viento, jaca negra, luna roja. La muerte me está mirando desde las torres de Córdoba. ¡Ay qué camino tan largo! ¡Ay mi jaca valerosa! ¡Ay que la muerte me espera, antes de llegar a Córdoba! Córdoba. Lejana y sola..

Места која волимо постоје само по нама, Разорен простор само је привид у сталном времену, Места која волимо не можемо напустити, Места која волимо заједно, заједно, заједно, Па зар је ова соба соба или је загрљај, И шта је под прозором; улица или године? А прозор, то је само отисак прве кише Коју смо разумели која се стално понавља, И овај зид не међи собу, него можда ноћ У којој син се покрену у крви твојој заспалој, Син као лептир од пламена у соби твојих огледала, Ноћ кад си била уплашена од своје светлости, И ова врата воде у било …

Još tužnije od onog što se zbiva Jeste ono što se nikad nije zbilo. Moje srce, ko je rastužio? Ko ga je mojim učinio?   S oblakom stiže tama da zamrači Široko polje iznad neba. Sećanja? Sve se zaboravlja. Život je samo ono što se gubi. Pa kako još čovek da ne poludi? Jedan taj u meni koga zovem ja.

Iz Velikog zaveštanja XXII Ja žalim sada svoju mladost kada uživah i znah smeške sve do trenutka kada starost stiže da njene kazni greške. Ne ode moja mladost peške, nit konjem; zar je tako vešta? Da šmugne ne bi duše teške, nit mi na kraju šta zavešta. XXIII Otišla mladost, a ja ostah jadnoga zdravlja i saznanja, crn poput duda, skršen o strah, a kesa moja sve je tanja; sad vlastiti me rod proganja, istinu zborim, nije gluma, i zbog ovakvog moga stanja prirodnu dužnost smeće s uma. XXIV Ne strahujem da novac stroših na zadovoljstva i veselja; nit prodah …