U knjizi Adieu, Belgrade sabrane su manje poznate priče Borivoja Adaševića, objavljene za vreme njegovog života u antologijama, književnim časopisima i na drugim mestima. Pisane u vremenskom rasponu od preko petnaest godina, one su svojevrsni prikaz piščevog stilskog i tematskog razvoja, ali i dominantnih tema s kojima se on hvatao u koštac.
Obrađujući u nekoliko priča sudbine ruskih emigranata (pre svega u „Životu i smrti Fjodora Glinke”), golootočkih logoraša (kakav je slučaj u maestralnoj pripovesti „Poslednje putovanje Izadora Pala”), jevrejskih stradalnika tokom Holokausta, ali i amblematičnih predstavnika političkog i kulturnog života (kao, recimo, u veličanstvenoj priči „Adieu, Belgrade” posvećenoj Mihizu), Borivoje Adašević ispisuje književni prikaz mučnog dvadesetog veka i svih njegovih posrtanja.
„Sve priče govore o određenim oblicima bega od mraka ljudskog društva, od zla… Zašto sam opsesivno vezan za ovu vrlo bolnu i veliku temu ljudske civilizacije XX veka?”, reči su kojima Borivoje Adašević najbolje obrazlaže teme ove knjige, ali i svoje istrajno bavljenje nimalo jednostavnim istorijskim događajima. Ono postaje još kompleksnije kada se uzme u obzir da su to, najčešće, sudbine izopštenika. Sjajno ih Adašević opisuje u jednoj priči: „Koliko probdevenih noći, koliko čemernih crnih noći iza sebe sam ostavio mučen turobnim slutnjama, kinjen osećanjima drugojačijosti i neukorenjenosti u ambijent države u kojoj sam živeo, u kojoj smo živeli?! Svi ti dani, trenuci, časi ti dugi kao večnost – sve to silazilo je, ko zna odakle, preda me s novim likom, s likom pouke.”
Stavljajući u središte svoje pažnje sudbine patnika, ljudi isključenih iz društvenih, političkih i kulturnih tokova, stradalnika najčešće bez greha i krivice, Borivoje Adašević u knjizi Adieu, Belgrade ispisuje portrete ljudi koji su morali da podnesu preveliki teret istorije, neretko i da posrnu pod tim teretom. Duboko je to humanistička vizija sveta – i to sveta prepunog zla, sramote i nepravde, da citiramo Andrića – u kom, na nesreću, Frojdov Tanatos gotovo uvek pobeđuje Eros.
Što je za nas najbitnije, sve te sudbine zadobile su nenadmašno predstavljanje. „Gospode, velika je strast pripovedačka. Od nje je, možda, jedino veća upijajuća strast dobrog čitaoca”, ispisuje autor u jednoj od priča u ovoj knjizi. Možda je tako najbolje i okarakterisati i samo Adaševićevo stvaralaštvo. Neverovatna erudicija i istraživanje istorijskog fakta do poslednje tančine sjedinjeni su sa vrsnim poznavanjem literature, pogotovo one novovekovne, ali i – što je najbitnije – izuzetnim književnim talentom. Naša literatura sasvim sigurno u poslednje vreme – pogotovo kod pisaca mlađe generacije – nije imala tako vrsnog stilistu, fokusiranog na svaku reč, njeno značenje i moć, ali i pisca za kog književnost nije bila zaludna zabava ili igrarija, već misija koja je nekada prevazilazila i sam život.
Ovi istinski književni biseri pred nama su zahvaljujući Sandri Urban, koja je uložila ogroman trud da ih sakupi i priredi, ali i da u izuzetnim beleškama na kraju knjige dâ ne samo podatke o njihovom prvobitnom objavljivanju, već i o procesu stvaranja, Adaševićevim inspiracijama i njegovoj umetničkoj viziji. Plod tog istrajnog rada je ova knjiga priča koja u naš kulturni život vraća prerano otišlog velikog pisca čije stvaralaštvo sasvim sigurno predstavlja jednu od najblistavijih tačaka naše literature u poslednjih nekoliko decenija.
Foto: S. Urban