Creatio

И мислим: како је добро што смо створени овакви, Што смо сиромаси, сами, танког здравља, и неугледни, Без ичег привлачног за остале људе; И што можемо (беспримерна, драгоцена милости!) тако често Да замислимо и оживимо духом сваку лепоту И свако добро ове земље и неслућених других светова. А за јад, муку и бол не престајемо да тражимо смисао И разлог. Па и кад не успемо у том ми налазимо увек Покорност и сажаљење.

O/vidu (napisano na obali Sjevernog mora) Žao mi je da nisam stariji bio kad sam otišao da se već ranije napravim na pjesnika što piše o herojima, o umjetnosti i ljubavi da i mene protjera kao burevjesnika neki August, do Crnog mora i dalje, pa da i ja ex-ponto sačuvam ovaj jezik ubavi i pišem što se ne sm‘je ode i pisma domovini i ljuvene i tužne pjesme Ja nemam imperatora koji će držati me u egzilu uvrijeđen versima, danas nema vođa koje straši poezija, a svojim ljubavnim stihovima ne vjerujem više uvijek ni ja Ja sam stigao ovamo, gdje …

Vidim da imaš prvoklasne čizme! Ne pamtim da sam video takve čizme! To su čizme od najboljeg boksa! Ne samo iz neke jesenje susnežice: u tako dobro građenim čizmama čovek bi se i iz potopa vratio suv! To su zaista prave državne čizme! Pogledaj samo kako su potkovane! To nije samo obuća, to je oružje! Kad si obuven, ti si naoružan! Nema toga pred čime će ustuknuti čovek obuven u tako moćne čizme! Ti na tim debelim đonovima stojiš kao kula na temeljima! Ne samo blato, makadam i sneg: te velelepne čizme gaze sve! Gaze prste, gaze zube, gaze usta! …

Córdoba. Lejana y sola. Jaca negra, luna grande, y aceitunas en mi alforja. Aunque sepa los caminos yo nunca llegaré a Córdoba. Por el llano, por el viento, jaca negra, luna roja. La muerte me está mirando desde las torres de Córdoba. ¡Ay qué camino tan largo! ¡Ay mi jaca valerosa! ¡Ay que la muerte me espera, antes de llegar a Córdoba! Córdoba. Lejana y sola..

Места која волимо постоје само по нама, Разорен простор само је привид у сталном времену, Места која волимо не можемо напустити, Места која волимо заједно, заједно, заједно, Па зар је ова соба соба или је загрљај, И шта је под прозором; улица или године? А прозор, то је само отисак прве кише Коју смо разумели која се стално понавља, И овај зид не међи собу, него можда ноћ У којој син се покрену у крви твојој заспалој, Син као лептир од пламена у соби твојих огледала, Ноћ кад си била уплашена од своје светлости, И ова врата воде у било …

Još tužnije od onog što se zbiva Jeste ono što se nikad nije zbilo. Moje srce, ko je rastužio? Ko ga je mojim učinio?   S oblakom stiže tama da zamrači Široko polje iznad neba. Sećanja? Sve se zaboravlja. Život je samo ono što se gubi. Pa kako još čovek da ne poludi? Jedan taj u meni koga zovem ja.

Iz Velikog zaveštanja XXII Ja žalim sada svoju mladost kada uživah i znah smeške sve do trenutka kada starost stiže da njene kazni greške. Ne ode moja mladost peške, nit konjem; zar je tako vešta? Da šmugne ne bi duše teške, nit mi na kraju šta zavešta. XXIII Otišla mladost, a ja ostah jadnoga zdravlja i saznanja, crn poput duda, skršen o strah, a kesa moja sve je tanja; sad vlastiti me rod proganja, istinu zborim, nije gluma, i zbog ovakvog moga stanja prirodnu dužnost smeće s uma. XXIV Ne strahujem da novac stroših na zadovoljstva i veselja; nit prodah …

Čovječe pazi da ne ideš malen ispod zvijezda! Pusti da cijelog tebe prođe blaga svjetlost zvijezda! Da ni za čim ne žališ kad se budeš zadnjim pogledima rastajo od zvijezda! Na svom koncu mjesto u prah prijeđi sav u zvijezde!