збирка Сумоврат (2020)
ТАВОРИЈЕ
Морам ћа
Овде таворе блавори свих врста:
утеклице с коца, отпалице с крста.
Промашени. Погађани ћорком,
обешени еластишем.
Ожењени старом добротворком.
Зжабани са бабом, збратимљени с мишем.
А живи су мртви. И њихова зубала
десет речи пред њима клепећу.
Не знам би л’ се чија за њих удала,
али, моја сујета, моја, богме, нећу!
Морам ћа
Не бих пре времена, у понору адном,
да сам сенка њима, Непрегладном.
Нека ме сатиру у завидност своју,
скривен за имена, бесни пук нек гази,
Јер, Ја видех Троју,
Видех и Бенгази,
али не видех, крај очију склепостихач слепи,
како сенка пред човеком може да застрепи.
Морам ћа
Даље од стварју трошном загушеног крика.
Даље од свих трулих лествичника.
Тражити у виру, месечевој мени,
изван живог блата, полокане пљоске:
ако ни тамо нема ко би хтео мени –
сам ћу себи дати до светла лоповске.
Д’ИСПЛАХНЕМ САМО
Имаш ли воде, питам, упалу мишића.
Имам, имам, каже, чујешшшш?
Али, једва сам устала, што?
Добро је.
Нисам попио све у овом граду.
Носи се, Растко.
И ти, и твоја лутна прасткозорја!
Живот у расткораку са собом,
твоја расткројеност,
и расткорењеност!
Расткалашност и расткућеност!
Ево, ја ћу да ти потврдим резервацију!
ʼало, хемијско Чистилиште?
Да, да потврдим.
Лончар.
Лончар, не Кончар.
Са Т, да, РасТко.
Не знам колико ће остати:
Јутрос се пробудио,
и пробао крв своју,
очи,
мозак свој да попије.
Сам је себи и врана и ташта.
Виде му се ребра!
(Очигледан материјал за харем.)
Зову га да буде модна икона у Тоскани –
преко дана страшило у маслињаку,
навече Бахус и Хендлес
који у вину налази курје око
какве друсле газачице грожђа.