Havijer Marijas (Javier Marías, Madrid, 1951 – Madrid, 2022) četvrto je od petoro dece španskog filozofa i akademika Hulijana Marijasa, koji se između ostalog bavio i filmskom kritikom. Havijer je negde nasledio umeće zamrzavanja kadra radi raščlanjivanja njegovih elemenata i u tekućoj svakodnevici a u protoku trena. Takvim svojim pisanjem, kojim Havijer Marijas zapravo žudi za tačnom činjenicom ispod pačvorka reči i ostalih zasenćenja jezika i varljivih sećanja, možda prvi posle Hulija Kortasara bitno pomera granice savremene književnosti, kako u po pitanju bez odgovora, tako i po traganju unutar svakodnevnih pojava. Havijer Marijas je u svakom slučaju izuzetno omiljen autor i u sredinama koje bi mogle da budu i te kako samodovoljne, kao npr. u Nemačkoj i šire, a na srpskom su nekih čupavih godina tokom tzv. devedesetih ipak objavljeni njegovi romani Sutra u boju misli na mene i Srce tako belo, kao i još neki koje bi svakako trebalo pročitati i u izvorniku.
Havijer je, pored izuzetno značajnih nagrada koje dobija kao pisac, nagrađen i kao prevodilac. Na španski je, naime, sa engleskog preveo Tristrama Šendija Lorensa Sterna. U dodatnom prevodu: to je donekle ravno podvigu iznošenja Masedonija Fernandesa na srpski, mada taj prevod u Srbiji ne postoji jer je njegov Muzej romana o Vječitoj objavljen u veoma zasebnoj izdavačkoj kući iz Podgorice, specifically inostranstvo…
Kako bilo, Marijasov Bleferski autoportret je jedno od poglavalja knjige Miramientos (možda Sagledavanja, opet u prevodu), u kojoj autor, na osnovu fotografija nekolicine omiljenih pisaca na početku njihove putanje te po njihovom zaokruženju iznosi svoja neumoljiva zapažanja počev od čvora na kravati, položaja ruku ili/i, naravno, pogleda. U ovoj knjizi su tako razmatrani i Borhes, i Lorka, a i Marijasov omiljeni Valje Inklan, ali i Visente Aleihandre ili Alešandre (Nobelova nagrada za književnost 1977). Knjiga iz koje jedva čekam da prenesem ostale dragulje kad se i moj trud bude na odgovarajući način vrednovao objavljena je 1997. kod „Alfaguare“, pošto se Marijas razišao sa „Anagramom“, za koju kaže da mu ta izdavačka kuća drži knjige „kao piščeve taoce“…
Valjda preko odlomaka knjige u časopisnom e-izdanju ne podležemo svi zajedno autorovoj osnovanoj ljutnji u vezi sa autorskim pravima; valjda će te svi bez razlike dodatno čitati sada kad nas više nećeš uvek iznova začarati svojim pisanjem otkad si jedanaestong septembra ovog leta Gospodnjeg otišao – možda i usled tekućeg kovida – tamo gde ćemo, srca tako belog, i sutra, a i bez boja, misliliti na tebe i donekle i na tvoj način kroz reči videti svet, ali i sopstveni pogled na njega i na sebe same:¡gracias, Javier!