Књига прозних записа Унутрашње море Данице Вукићевић, после добијања НИН-ове награде за – није шала – „роман“ године, неће надаље моћи да се посматра изван тог контекста.
Да до награде није дошло, пробрани читаоци њене поезије могли би мирно да уживају у неким микроквалитетима књиге. Ту су најпре духовити каталошки натурализам и џојсовско разломљавање свакодневице на њене саставне економске делове, затим злочесто симпатични фрагменти о анатомији књижевног живота, те довитљива запажања о попкултурним феноменима.
Необичан феминистички а религиозан поетски глас местимично произведе пасаже налик доброј прозној реченици, али су то по својој природи на првом месту ипак – добри стихови. Да је ауторка решила да пише роман, лик Небојше могао је да заличи на креативну парафразу Џојсовог Леополда Блума. Такође, фигура преминуле сестре пружала је шансу да се развије у нешто више од пуког песничког лајт-мотива. И то би углавном било све чега у Унутрашњем мору има.
Невоља настаје када се помоћу теорије почне уписивати у текст оно чега у њему нема.
Ауторка се на неколико места у књизи позива на некада култног а данас помало нафталинског филозофа Жила Делеза и његову теорију ризома до бесвести рабљену у интелектуалним круговима. На основу тога дало би се помислити да у овим прозним записима има некаквог концепта. Међутим, сврха успутне теоретизације није ни на који начин формотворна, већ постоји само као део напабирчених и већим делом заморних аутопоетичких сматрања. Суштина је напросто у набацивању произвољних фрагмената које сваки писац вероватно поседује у архиву својих радних бележака.
У награђеном контексту пак, подастирање сопствене несређене списатељске фиоке архаично-алтернативним арбитрима који не умеју да препознају „таштину празнине“, није без извесног безобразног интерног шарма, али је с друге стране веома штетно по ширу комуникацијску сврху књижевности. Унутрашње море у целини, дакле, делује као да Марина Абрамовић изводи текстуални перформанс без икакве сувисле идеје, осим оне да направи нехајну рекламу сопственом минулом раду.
Једини спас за књигу био би да је Даница Вукићевић одбила да прими незаслужену награду. Тиме би очувала властити етос маргине и часно разоткрила делимично вицкасту књижевну подвалу.
(Емитовано у „Културном центру“ РТС-а, 1. фебруара 2023.)