Čini se da politički život postaje sve polarizovaniji i isključiviji. Koliko je svemu tome doprinela akademska levo-liberalna misao posle 2. svetskog rata? Polazeći od post-moderne socijalne teorije, pripadnici savremene levo-liberalna misli uneli su u akademski diskurs isključivost, netrpeljivost, superiornost mišljenja, dovodeći u pitanje moralnu ispravnost svih onih koji ih ne prihvataju ili ne veruju u njihove teorije i stavove. Ovaj trend, poznat pod pojmom „vokizam“ (osvešćenost), preneo se i na društveni i politički aktivizam – za bavljenje ovim teorijama vam je neophodan ispravan identitetski pedigre, a ako ga nemate, a želite nešto da kažete o pitanjima identiteta – učestvujete na strani ugnjetača.
Knjiga Cinične teorije. Kako su aktivisti u obrazovnom sistemu sveli sve na rasu, rod i identitet pokazuje nam kako je tekao teorijski razvoj ovog pravca liberalizma u okviru sistema visokog obrazovanja, koji se na kraju izvrnuo u svoju suprotnost – nenaučni diskurs koji služi za progon neistomišljenika kroz cenzuru, prozivanje, izopštavanje i isključenje iz zajednice („kenselovanje“) i druge oblike netolerancije u obrazovnom sistemu i društvu. Napisali su je Helen Plakrouz i Džejms Lindzi, po ubeđenju pripadnici liberalne levice. Ovo je izuzetno važna knjiga za sve levičare, koji rade unutar socijal-demokratske/liberalne političke i ekonomske teorije. U Americi je objavljena 2020, a kod nas se pojavljuje već posle dve godine.
Liberalizam je dugo bio shvatan kao teorija koja je kroz svoje principe – ljudska prava, jednakost šansi, vladavina prava, individualne slobode (uključujući i verske slobode), uvažavanje snage dokaza i razuma, razdvojenost crkve i države – obezbeđivala neutralan okvir za pojedince da žive u skladu sa svojim konceptima (shvatanjima) dobrog života. Liberalizam je nastao kao opozicija srednjevekovnom poretku – apsolutnoj monarhiji, dominaciji crkve, verskoj netoleranciji, feudalnoj privredi i ljudskim neslobodama. Pobeda liberalnih institucija u novom veku ne bi bila moguća bez uverenja da su liberalne vrednosti univerzalne, te da omogućuju slobodu i jednakost i privredni prosperitet većem broju ljudi u odnosu na institucije starog režima.
Razume se, nakon što su ove institucije prihvaćene u velikom broju zemalja, stvari nisu postale idealne. Bilo je puno prostora za unapređenje, usled čega se posle rata javlja čitav niz teorija usmerenih na kritiku postojećeg stanja. Posleratni marksizam se u vidu Frankfurtske škole usmerio na kritiku Zapadne civilizacije, razvoja tehnologije i potrošačkog društva. U političkoj teoriji diskusiju je počeo Džon Rols knjigom Teorija pravde (1971), dok je u ekonomskoj sferi diskusiju prevodio Milton Fridmen sa knjigama Kapitalizam i sloboda (1962), a kasnije Sloboda izbora (1980). Prvi postmodernisti (Fuko, Liotar, Derida, Bodrijar, Lakan…) koji na scenu stupaju tokom šezdesetih godina izbegavali su ove teme. Njihov fokus su bili društvena moć, jezik i društvene strukture.
Suština post-modernističkog zaokreta sastoji se u tvrdnji da u savremenom društvu više nije moguće spoznati objektivnu stvarnost, te da liberalne institucije – ljudska prava, jednakost šansi, pravna država itd., na kojima je građen posleratni poredak u Evropi i kojima je liberalna misao kritikovala stari režim i feudalni poredak, ali i dvadesetovekovni fašizam, nacizam i komunizam – služe za očuvanje dominacije privilegovanih klasa. Post-modernisti su ovo nazivali kulturnim relativizmom. Liberalne vrednosti su kulturno kontekstualne vrednosti, te se ne mogu primeniti van kultura u kojima su nastale.
Glavni predmet istraživanja prvih post-modernista bili su jezik i (naučno) znanje u funkciji očuvanja moći. Prema ovom shvatanju, nauka se shvata kao vrsta jezika (diskursa), koji služi za reprodukciju postojećih odnosa moći. Privilegovane klase zloupotrebljavaju nauku (tehnologiju, medicinu itd.) da bi kroz naučni diskurs zadržali i osnažili pozicije koje imaju, a sve ostale društvene grupe držale u podređenom položaju.
Post-moderna teorija otvorila je vrata teorijama post-kolonijalizma, kritičkoj rasnoj teoriji, feminizmu, kvir teoriji i multikulturalizmu. Sve ove teorije oslanjaju se na post-moderno shvatanje po kome objektivno znanje ne samo da nije moguće, već se namerno koristi da se zadrže postojeći diskriminišući obrasci moći koji nastavljaju da belcima, muškarcima, zapadnjacima, heteroseksualcima omogućuju društvenu, političku i ekonomsku dominaciju. Iako su mnoge diskriminišuće institucije tokom vremena ukinute (recimo, ropstvo ili kolonijalizam), a Zapadna društva prihvatila opšte pravo glasa, jednakost muškaraca i žena, izvukli veliki deo populacije iz siromaštva, a u velikom broju slučajeva garantuju prava etničkih manjina, ovi teoretičari veruju da su nauka i institucije i dalje ostale u službi bele, muške zapadne i heteroseksualne dominacije gde manjine i dalje imaju sistematski ugnjeten položaj.
Najveću transformaciju je od svih teorija izvedenih iz liberalizma doživeli su feminizam i teorije socijalne pravde, koje su inicijalno nastale tokom šezdesetih i sedamdesetih godina kao kombinacija građanskog aktivizma (recimo, pokret za ljudska prava) i teorijskih radova univerzitetskih profesora.
Dok su rane verzije feminizma – liberalni, radikalni i materijalistički feminizam – bili usmereni na obrazovanje, patrijarhalnu i kapitalističku strukturu društva, koja žene sistematski ostavlja u podređenom položaju, tzv. intersekcionalni feminizam naglasak stavlja na identitet. Odavde su se razvile rodne studije (gender studies) po kojima cilj više nije da se represivne strukture razgrade ili reformišu (kako bi žene napredovale na društvenoj lestvici), već je cilj očuvanje rodnog identiteta. Intersekcionalni feminizam (tvrdnja da nečije stanje može biti posledica istovremenog delovanja više različitih činilaca, što predstavlja možda najveći doprinos feminističke misli savremenoj društvenoj i političkoj teoriji) insistirao je na tome da ovi identiteti prežive i učvrste se. Umesto da se zahteva jednakost šansi za sve (recimo, u vidu jednakog pristupa obrazovanju ili radnom mestu), intersekcionalne feminizam zahteva očuvanje posebnih identiteta i poseban (nejednak) tretman za svaki od njih.
Ovo insistiranje na očuvanju identiteta umesto na jednakosti šansi bilo je posebno atraktivno za multikulturne teorije, koje se implicitno oslanjaju na post-modernističku misao. Pošto je znanje ništa drugo do diskurs moći, liberalna kritika drugih kultura, recimo, onih u kojima se ne poštuju ljudska prava, u kojima nema podele vlasti, u kojima postoji kastinski sistem, u kojima nema političkog višestranačja ˗ nije prihvatljiva, jer predstavlja vrstu akademskog imperijalizma koji je u funkciji nastavka dominacije Zapadne civilizacije nad „zaostalim i nazadnim“ kulturama. Ovo je dovelo do velikog sukoba unutar liberalne političke filozofije tokom osamdesetih i devedesetih godina gde su radikalni multikulturalisti (Kukatas, Kimlika, Levi, Parek,…) tvrdili da je jedini način da liberalne institucije (koje tretiraju ljude jednako) prežive ˗ njihova transformacija u nejednak tretman kulturnih razlika i tradicija. Liberalna društva, drugim rečima, moraju da tolerišu kršenje ljudskih prava u svim slučajevima u kojima su oba posledica kulturnih specifičnosti. (Poznati primeri su genitalna mutilacija, opciono školovanje i zdravstveno osiguranje, nošenje burki, itd.)
Neke druge teorije došle su do još paradoksalnijih zaključaka. Pod uticajem postmodernog stava da su identiteti važniji od činjenica, teoretičari koji rade unutar studija invalidnosti i gojaznosti (disability and fat studies) tvrde da različiti oblici telesnih invaliditeta nemaju medicinsko utemeljenje. (Prisetimo se šta je o medicini mislio Fuko – medicinski diskurs nema za cilj da nas izleči, već kontroliše.) Otuda, medicina nema šta da kaže o različitim oblicima invaliditeta. Slično je i sa gojaznošću – ono je pitanje identiteta, a ne zdravlja. Ovi teoretičari (koji su školovani u okviru društvenih nauka) otišli su toliko daleko da su otvoreno počeli da tvrde kako bi pripadnici ovih društvenih grupa trebalo da odbiju lekarski tretman ili lek za neki od ovih nedostataka, jer bi time izgubili svoj identitet.
Poslednji talas teorije izvedenih iz postmodernističkih teorija su Teorije Socijalne Pravde. Njih ne treba brkati sa teorijama o društvenoj pravdi, koje je pokrenula teorija Džona Rolsa 1971. godine. (Otuda autori ove nove teorije označavaju velikim slovima.) Ove Teorije, koje su skoro u potpunosti utemeljene u pitanjima grupnog identiteta, zagovaraju i jednu drugačiju epistemologiju (metodu dolaska do znanja). Za savremenu nauku (pod uticajem Loka i Dekarta) je karakteristično traganje za naučnim dokazima i njihovo uvažavanje. Teoretičari Društvene Pravde odbacuju ovakav pristup, što je sasvim u skladu sa inicijalnim shvatanjem post-modernista o tome kako „tradicionalni“ naučni diskurs može biti samo metoda represije. Oni smatraju da je jedino znanje koje može biti validno ono koje nastaje iskustvom posebnih društvenih grupa. Recimo, o kolonijalizmu mogu da pričaju samo žrtve kolonijalizma, a o rasizmu samo žrtve rasističke represije itd. Znanje drugih se ne računa. Tvrdnja je zapravo još ekstremnija. Pripadnici potlačenih grupa razumeju obe perspektive – potlačenu i dominantnu, dok pripadnik dominantnih grupa mogu razumeti samo svoju. Najveću superiornost izražavaju osobe u kojima se ukršta više ugnjetavanih identiteta. Recimo, u crnkinja, žena, lezbejka, koja živi u Americi u sebi ukršta čak tri ugnjetavana identiteta. Ovo se u žargonu naziv kaledioskopska svest. Teorije koje nastanu ovakvom metodom ne smeju se osporavati. Belac, zapadnjak (recimo, državljanin bivše kolonijalne sile) jednostavno nema pravo da dovodi u pitanje teorijsku koherentnost ovakvih teorija. Naučnici ili teoretičari koji se zalažu za „tradicionalnije“ oblike saznanja (oslonjene na snagu dokaza i činjenice) sprovode nad takvim osobama „epistemičko ugnjetavanje“. Da bi se ono izbeglo neophodno je, prema Teoretičarima Društvene Pravde, da „uzmemo u obzir proživljena iskustva, emocije, kulturne tradicije manjinskih grupa, da ih smatramo ’znanjima’ i da im damo prednost nad razumom i znanjem zasnovanim nad dokazima“.
Ovo sada ima dalekosežne reperkusije kako po nauku, tako i po društveni razvoj. Umesto da se do zaključaka dolazi kroz diskusiju i težinu dokaza, savremene teorije Društvene Pravde svoje spise dižu na status Jevanđelja koje se ne sme dovoditi u pitanje, a u kojima se eksplicitno tvrdi da su „svi belci rasisti, da su svi muškarci seksisti, da su rasizam i seksizam sistemi koji mogu postojati i ugnjetavati ljude čak i ako nema pojedinaca sa rasističkim ili seksističkim namerama ili uverenjima, da pol nije biološki fenomen već postoji kao spektar stanja, da jezik može biti i doslovno nasilje, da poricanje rodnog identiteta ubija ljude, da je želja da se izleći invalidnost i gojaznost neprihvatljiva, i da sve treba dekolonizovati“.
Ovo nije prva kritika post-modernizma i njegovih derivata. A. Sokal i Ž. Brikmon objavili su 1997. godine knjigu Intelektualni šarlatani (kod nas prevedena 2018). Ova knjiga zatvorila je deo debate o post-modernizmu, ukazujući na besmislenost i šarlatanstvo nekih post-modernih teorija (posebno onih koje se odnose na upotrebu fizike i matematike). Slično je bilo i posle knjige Kultura i jednakost. Egalitarna kritika multukulturalizma, koju je 2001. godine objavio Brajan Beri (nažalost, prevedena samo na hrvatski 2006). I ova knjiga je delimično zatvorila diskusiju između liberalno-egalitarne teorije i multikulturalizma, što je dovelo do naglog pada radova iz oblasti multikulturalizma posle 2001. godine. Cinične teorije su usmerene na najrecentnije izdanke post-moderne misli – post-kolonijalne teorije, intersekcionalni feminizam, kvir teoriju, kritičke rasne teorije, studije invaliditeta i gojaznosti i Teorije Socijalne Pravde, što su sve teorijski i aktivistički pravci koji su počeli da dominiraju posle 2000. godine. Ostaje da se vidi da li je ovo završetak debate.
Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas 4. februara 2023.