Poslednju knjigu iz svog opusa, Moj dan u drugoj zemlji, Petar Handke potpisuje dovršenom u leto-jesen 2020, knjiga izlazi u štampu 2021, svet u to vreme živi pandemijske godine korone i menja se na očigled svih nas. Idealni trenutak čini se da ovaj autor, kome su kao prefiks dodali “kontroverzan”, ispiše svoju Priču o demonima.
Ne jedan, već mnogi i razni, “čak bezbrojni demoni” zaposedaju glavnog junaka, voćara, koji se stara o mnogim stablima jabuka na porodičnom imanju, na kojem živi sa sestrom. Jabuka nije jedini biblijski motiv u ovom stilski kristalnom, zgusnutom i minijaturnom narativu Handkea, na svega 64 strane. Demonima “posednuti” voćar podiže šator na starom groblju nevelikog grada u nevelikoj zemlji u kojoj živi, zemlja nema ime, vreme demonske opsednutosti nema odrednicu, ali traje; kompozicija ostavlja utisak da je to moglo da se desi bilo gde, bilo kad i bilo kome.
Opsednutom demonima, voćaru ništa sa postanjem nije valjalo, “dole s postanjem”, skandirao je ulicama na zaprepašćenje prolaznika, uveren da je on njima potreban baš takav kakav jeste, a “u interesu straha kao jednog od njima najbitnijih znakova života”, nekada bi mrmljao sebi u bradu ili pevao anđeoskim glasom, kojeg inače ne/posednut nije imao, pričao sa životinjama, drugi put bi urlikao, užasnut sve većim brojem “normalnih”, “bez naročitih oblika”, potom bi proklinjao “nikoga lično, pre u prazno” ili poput proroka izbacivao “rečenične strele” istine.
Glavni junak bez imena, istovremeno i narator, priču o svojoj demonskoj opsednutosti, veze kroz sećanja svoje sestre, jer on sam, kako kaže, nije bio svestan svega što je tada činio i govorio. Sestra, međutim, ni u jednom trenutku nije narator, njega samog lično i jasno samo sestra vidi ponekad, pa se čini da u glavnom junaku sem demona živi i njegov alter ego, jedan ili mnogobrojni. Ili je to zapravo isto?
U drugom poglavlju voćara napuštaju svi demoni, nakon susreta na obali jezera sa nepoznatim čovekom. “Dobri gledalac”, kako ga naziva, probudio ga je i vratio sebi od ranije i on čamcem kreće u zemlju sa druge strane jezera, put Dekapolisa, zemlje deset gradova, “u svoju prirodu”. ”Sledeće godine bile su godine harmonije….Bio sam pre svega društveno biće”.
Demoni nas ipak nikada ne napuštaju i time Handke, pisac mnogih putovanja, maestralno barata i time privodi kraju i putovanje ovog svog junaka.
Voćar se u trećem i poslednjem poglavlju u snu vraća na groblje na kojem je nekada, opsednut demonima, živeo. Tamo nalazi ogledalo, ispred kojeg staje i u odrazu sreće potpunog stranca, čita mu sa usana: “Društveno biće u redu. Ali nisi li ti još i neko, suštinski drugačije biće…?” Čovek iz ogledala, demon ili on sam, teško je znati, pita ga gde je otpor u njegovom biću, otpor koji je bolest, ali koji i leči, bez kojega ničega NEMA (jedina krupa slova na ovih malo strana).
Nazvali ga minijaturnim romanom, filozofskim esejom, novelom ili scenarijom za film Vima Vendersa, poslednju knjigu dobitnika Nobelove nagrade za književnost iz 2019. godine, kažu mnogi, trebalo bi pročitati bar dva puta.
Ulazak među stranice ove knjige je poput ulaska u sobu sa hiljadu ogledala i nema nikakve garancije koga ćemo tamo videti.