ЕВРОПА
Твоја жеља да мирно трајеш
Чини те још перверзнијом
И кад издајеш себи далеке просторе
Ти потврђујеш себе
Ти си једина којој то успева
Ти си стабилност која цвета ка унутрашњости
У древност твоју ја се спуштам
У древне твоје изворе
Што са замком на одмору у Француској немају везе
Нити са биографијама оних који су у њима питомо живели
И нежно гајили изумрле врсте цвећа и двострукост неба и земље
Жене и љубавнице
Знам да оно што посматрам
Нема везе са жилавом руком туристичког водича
Што ми показује ту стару грађевину
То је нешто ближе његовом погледу
Што зури у море као у бели плафон хостела
И мисли
Ова је земља стан на дан
Најближе је начину на који изговора
Речи које тако дуго слуша
У древност твоју ја се спуштам
Дај ми,
Дај ми,
Свој језик
У грлу твоме твоје је рођење.
Према телу се понашаш као да је бесмртно.
Према духу као да је смртан.
Овде је све скупо
Иако се не чини увек тако
У суседној соби
Овог хотела
Тај човек што говори да је песник
До дубоко у ноћ понавља
Реците ми колико треба да платим, реците ми колико треба да платим
Језик му је веран као пас
Чак и кад га сече као коров
Расту му речи из грла.
Исто је и са тобом.
Древна си и кад се продаш.
EUROPE
Ton désir de perdurer paisiblement
Ne te rend que plus perverse
Et lorsque tu t’abandonnes à des horizons lointains,
Tu ne fais que confirmer ton être
Tu es la seule à y parvenir
Tu es la stabilité qui fleurit vers l’intérieur
En ton antiquité je descends
Ces sources primordiales
Qui n’ont rien à voir avec un château de villégiature en France
Ni avec les biographies de leurs dociles occupants
Et qui cultivèrent avec douceur des espèces de fleurs disparues ainsi
que la dualité du ciel et de la terre
Des épouses et des amantes
Je sais que ce que je contemple
N’a rien à voir avec la main tenace d’un guide touristique
Qui m’indique cette vieille bâtisse
C’est quelque chose de plus proche de son regard
Fixé sur la mer comme sur le plafond blanc d’une auberge,
Et qui songe
Ce pays est un gîte à la journée
Il se trouve au plus près de la façon dont il prononce
Ces mots qu’il entend depuis si longtemps
En ton antiquité je descends
Donne-moi,
Donne-moi,
Ta langue
Dans ta gorge se trouve ta naissance
Tu uses ton corps comme s’il était immortel.
Et ton esprit comme s’il était mortel.
Ici tout est cher
Même si cela n’en a pas toujours l’air
Dans la chambre voisine
De cet hôtel
Cet homme qui prétend être poète
Répète jusqu’au cœur de la nuit
Dites-moi combien je vous dois, dites-moi combien je vous dois
Sa langue lui est aussi fidèle qu’un chien
Même lorsqu’il la coupe telle une mauvaise herbe
Les mots lui poussent dans la gorge.
Il en va de même pour toi.
Tu restes antique, même lorsque tu te vends.
Prevod Živko Vlahović
Simona Dmitrović, Hormis l'incendie de forêt, traduit par Živko Vlahović. Plan B éditions, Slavitude éditions, 2026. -pp. 76